Радионице

Жртва и њено право на достојанство (у медијима)

Студенткиње и студенти психологије, права, политикологије, информационих технологија и уметничких факултета, у едукативним радионицама су дискутовали о третману жртава насиља, предрасудама професионалаца у институцијама, као и о стереотипном извештавању медија којим се насиље нормализује, а преживеле излажу додатном малтретирању и ризику. Своја знања, лична и професионална искуства, пренеле су им доказане практичарке из тужилаштва, социјалног рада и новинарстава. После медијације, уз подршку графичара и дизајнера, примењујући научено, одлучили су да неће само да причају о теми насиља, него да желе, на свој начин, чувајући достојанство жртве, да учествују у процесу и предложе визуелна решења медијских садржаја усмерених ка оснаживању и показивању солидарности са особама које су изложене насиљу.

Учествовали:

Студенткиње и студенти психологије, права, политикологије, информационих технологија и уметничких факултета

Горјана Мирчић Чалуковић, заменица тужиоца и координаторка за родно засновано насиље у Вишем јавном тужилаштву у Београду

Микаина Стевановић, специјална педагошкиња у градском Центру за социјални рад

Сања Павловић, из Аутонимног женског центра, чланица Групе Новинарке против насиља према женама

Бранко Павић, графичар, професор Архитектонског факултета у Београду

Драган Протић дизајнер, члан УГ Шкарт

Оливера Милош Тодоровић, ауторка пројекта, чланица Групе „Новинарке против насиља према женама“

Никад није боље. Први шамар мора да вам буде знак за крај. Никада неће бити боље, увек буде горе. И то показује не само истраживање, него и моје двадесетогодишње искуство рада са жртвама насиља – Кад је једном дигао руку на вас, то је крај.

Није лако пронаћи у систему људе који имају емпатију према овм делима, морате стално да учите, јер се и насилници мењају, морате да освестите своје предрасуде, морате да волите људе. Морате да верујете у правду, љубав и знање. Само те 3 компоненте су вам потребне, а то данас и није тако лако. Ја покушавам да померим границе, да усталасам мртво море. Ипак се појаве и таласи.

Мислим да би медији требало да окрену правоснажним судским пресудама То се зове генерална превенција. Објављивањем такве пресуде у медијима, ми утичемо и на друге, потенцијалне извршиоце – Не смете то да радите, можете одговарати!

Сања Павловић, из Аутонимног женског центра, чланица Групе Новинарке против насиља према женама

Годишње имамо између 11000 и 13000 објава о насиљу према женама. Дакле, то је врло заступљена тема у медијима. Један од најчешћих кршења етичких стандарда је кршење идентитета преживеле или чланица њене породице.

На разне начине ми, медији, пребацујемо одговорност на саму жену, а касније то ради и само друштво које пребацује одговорност на саму жену. И она сама која преживљава насиље је убеђена да није његова одговорност, него су разне спољашње околности довеле до тога, и онда је он убио пола села. И то је оно што медији раде, како могу да отежају и направе штету и тим женама које су преживеле насиље, њиховој околини и целокупном друштву, да не видимо где лежи одговорност.

Када познајемо феномен насиља, онда знамо да насилник може да буде истовремено и сјајан комшија и одличан послодавац и вољен у заједници. То је оно што нама жене које дођу у Аутономни женски центар кажу: За село мед, за кућу јед.

Микаина Стевановић, специјална педагошкиња у градском Центру за социјални рад

Оно што постоји и што ја видим као проблем је нормализација насиља. Ми морамо да имамо увезан систем подршке и о томе треба да се прича.

Оно што је за нас изазов, то је кад се извештава о конкретном случају где се наводе лични подаци, кад се пресуђује пре суђења. Зашто то није добро? Па зато што се губи поверење у институције система и рад стручњака.

Ми немамо морално право да одустанемо. жртва је одустала, али насиље је кривично дело, гони се по службеној дужности.

Драган Протић, дизајнер, члан УГ Шкарт

Насилни медији говоре потрошеним, насилним језиком о насиљу.

Ми смо покушали са студентима и студенткињама разних факултета да о насиљу говоримо на други начин.

На овој радионици су приказали своје радове на тему насиља, којима они примењују неки језик субкултуре, стрипа, језик анимације, језик живота који они разумеју и који комуницира са њима.

Тако да је, по мени, то још једна графичка побуна, један нови глас.

Бранко Павић, графичар, професор на Архитектонском факултету у Београду

Мислим да је значај овога за мене велики утолико што сам видео да су сви јако заинтересовани и спремни да на једну овако тешку тему размисле и реагују.

Лепо је радити са студентима и студенткињама и сазнати да умеју да умеју да промишљају и да се изражавају на овако једну озбиљну тему.“

Ања Митровић , студенткиња психологије, Филозофски факултет, Београд

Мени лично је много драго што сам данас чула Заменицу тужиоца и што знам да има људи који су вољни да се баве овом темом, тако да мислим да ово улива поверење у институције.

Теодора Стевановић, студенткиња, Архитектонски факултет, Београд

Утисак са радоница је да мислим да је веома важно да разумемо те људе који су жртве и на који начин можемо да им помогнемо.

Јована Дугоњић, студенткиња сценске архитектуре, технике и дизајна, Факултет техничких наука, Нови Сад

Едукација је најважнија ствар, а нема је довољно.

Леонтина Гачић, студенткиња политиколошког смера, Факултет политичких наука, Београд

Мислим да је јако битно да жртве имају могућности да се повуку и да се предомисле, то је њихово право. Сматрам да је и на нама овде да омогућимо да се жртве осећају сигурно и да са нама поделе неке ствари што није лако.

Некад је жртви лакше и да је неко саслуша.

Волела бих да будем у могућности да могу да урадим нешто више и да могу на конкретан начи да помогнем жртви.